Миле Савић

МОЖЕ ЛИ НАТО САЧУВАТИ РЕПУБЛИКУ СРПСКУ?

Последњих двадесет година Срби драматично покушавају да артикулишу своје национално питање. На жалост, тешко и, бар засад, безуспешно. Пре двадесет година, срушен је Берлински зид и Немачка се ујединила. На двадесету годишњицу изведен је и у Београду пригодан перформанс. Danke Deutschland певало се деведесетих година у Загребу, а ехо те песме лебдео је и Београдом као да смо и сами нешто добили. Необично када се зна да је уједињењем Немачке и уз њену помоћ започео распад Југославије и тешка драма српског народа.

Но председник Србије Тадић имао је за ту прилику занимљиво објашњење. Са приметним заносом рекао је да „дан када је пао Берлински зид није означио само нови почетак у великој немачкој историји, већ је учинио могућим европско уједињење, најважнији пројекат у новијој светској историји“. Потом додао: „Храброшћу и преданошћу грађана Немачке остварен је историјски сан о уједињењу, а визија јединствене Европе и даље живи. Нама је подршка пријатељске Немачке на европском путу од непроцењиве важности, а јака и стабилна Србија, чланица Европске уније, биће залог бољег живота њених грађана, али и темељ стабилности западног Балкана, што представља и заједнички европски интерес.“ Истоверемено, међутим, док је председник Србије славио јубилеј немачког уједињења, у Новом Саду су посланици Скупштине Војводине усвојили предлог покрајинског Статута, као први чин „Цобеловог сценарија“ и „сна о разједињењу“, чиме Србија није постала ни јача ни стабилнија. Да ли је председник Тадић хтео, у ствари, да каже како је за Немачку добро када се уједини, а за Србију када се разједини? Европа је изнад свега?!

Немачка, као водећа европска земља, заиста јесте узоран пример успешне заштите државних и националних интереса од које бисмо могли да научимо много. Посебно када имамо на уму често истицану намеру нашег државног вођства да Србија постане лидер на Балкану. Међутим, наше маркетиншко лидерство представља супротност правом вођству какво је немачко. Док се Немачка уједињује и наступа као стварно јака и стабилна држава, Србија своју „снагу и стабилност“ види у фрагментацији која је баш подржана од Немачке. Како истиче наш водећи историчар Милорад Екмечић: „(Н)емачка влада финансира организације (FUEV, EZM), институте и пројекте који се баве проблемима мањина (њиховом трансформацијом у ’етничке заједнице’) и подстичу унутрашње одвајање и територијалне аутономије у другим државама.“ У складу са тиме, замишљено је да и Војводина буде један од еврорегиона, а сам тај пројект води “Друштво југоисточне Европе” из Минхена, који финансира немачка влада. У коначном, Немачка би се, каже Екмечић, могла ујединити са новоствореним регијама и контролисати више од 190 милиона становника у средњој и југоисточној Европи и тако поново постати велика сила. Шта ту Србија има да слави, када је немачки државни пројект по својим циљевима и методама потпуно супротан српском државном и националном пројекту, посебно када се има у виду да је Немачка активно учествовала у разбијању СФРЈ, СРЈ, сецесији Косова и Метохије и „регионализацији“ Војводине?

Друга значајна земља која показује све видљивије аспирације према Балкану јесте Турска, о чему је недавно у Сарајеву министар спољних послова Турске недвосмислено говорио. Он је понудио пројекцију у којој Балкан може постати или „центар светске историје“ или „жртва светског надметања и територија друге силе“. Позивајући се на „златно доба Балкана“ од 15. до 20. века, када је Турска њиме владала, он најављује да је дошло време за „поновно уједињење“ Балкана под турским вођством. Турска ће обновити отомански Балкан на основу отоманског наслеђа. „Укратко, наша историја је заједничка. Наша судбина је заједничка. Наша будућност је заједничка. И попут 16. века, успона отоманског Балкана, као центра светске политике, направићемо Балкан, Кавказ, Средњи исток, заједно с Турском, центром светске политике у будућности. То је циљ турске спољне политике и ми ћемо то постићи. Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Средњи исток, ми ћемо реинтегрисати Кавказ на овим принципима регионалног и светског мира не само за све нас, него за цело човечанство.“ – истакао је Давутоглу. При томе, Турска има на Балкану своје фаворите. За њу је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. „И ми смо сигурни да је Сарајево наше! Када кажем да је Анадолија ваша, ако желите да дођете, дођите! Али, ми желимо да ви будете сигурни овде као власници Сарајева и Босне и Херцеговине. Оно што се дешава у Босни и Херцеговини је наша одговорност.“ – рекао је турски министар. На све то српско руководство је одговорило да је Србија веома заинтересована за унапређење односа са Турском, која је стратешки важан политички и економски партнер наше земље.

За разлику од Немачке и Турске, власт у Србији маркетиншки произведеном илузијом о лидерству на Балкану прикрива ерозију националног и државног интереса. Када би Србија заиста била лидер у региону, она би примењивала исту стратегију као Немачка или Турска. Ако већ не у односу на све земље у региону које имају културну блискост, онда бар у односу на делове српског народа у тим земљама. Таква стратегија је, међутим, Србији изричито забрањена. Сваки покушај заштите права Срба у суседним државама означава се као великосрпски експанзионизам, а њено право на одбрану државног суверенитета на целокупној територији чак се криминализује. Забрана заштите права и интереса Србије и српског народа у складу са стратегијом коју воде немачка или турска државна политика није само реторичка него и војна, у чему немачка војска у саставу НАТО-а има значајну улогу, све до присуства на територији Србије.

О америчком присуству и начину заштите националних интереса широм света па и на Балкану не треба посебно ни говорити. Разбијање јужнословенске, затим српске државе, бомбардовање Републике Српске, етничко чишћење Срба у Хрватској, агресија на СРЈ, односно Србију, протеривање Срба са Косова и Метохије и сецесија Косова, као и последњи покушаји унитаризације Босне и Херцеговине и одузимање последњих државних надлежности Републике Српске одвијали су се као пројект под непосредном контролом САД. Не улазећи у то колико су националне политике Немачке, Турске и САД међусобно партнерске а колико супарничке, постоји тачка пресека у којој се кристалишу њихови заједнички интерeси. То је НАТО. За Србију је од суштинске важности његово присуство у региону.

Присуство НАТО-а као војне организације у региону, које се уз то оправдава потребом обуздавања српске политике, упућује на то да је српско национално питање и безбедносно питање. Због тога је за Србе изузетно важно у каквом безбедносном простору живе. Да ли под окриљем НАТО-а, изван ове војне алијансе, или подељено – делом у границама НАТО-а, а делом као војно неутрални. Са те тачке гледишта важан је не само однос Србије према уласку у НАТО него и однос делова српског народа који не живе у Србији, посебно онај део који има елементе државности као што је Република Српска. С обзиром на то да је безбедносна политика Србије званично опредељена за војну неутралност, укључење Босне и Херцеговине у НАТО довело би до тога да Срби у Србији и у Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, припадају различитим безбедносним системима.

Према јавним иступањима, видљиво је да политичка елита и у Србији и у Републици Српској верује како је НАТО добар оквир за заштиту српских националних интереса, што се непрекидно потврђује већ неколико година. Приликом потписивања оквирног споразума о ступању Србије у Партнерство за мир, 14. децембра 2006. године, председник Србије Борис Тадић изјавио је у седишту НАТО-а да овај споразум представља „само први корак у процесу који ће кулминирати потпуном интеграцијом региона у НАТО“. Премда је укључење Србије у НАТО премештено у неодређену будућност, то опредељење никада није суштински доведено у питање, чак ни онда када је усвојена резолуција о војној неутралности у Скупштини Србије.

Премијер Додик је изјавио 18. новембра 2009. године у интервјуу РТС да не треба заустављати Босну и Херцеговину ка чланству у НАТО. „Република Српска и Србија имају много приговора, јер нас је НАТО бомбардовао осиромашеним уранијумом и сви наши јауци о томе и тражење истине не пролазе. Али, можда је интересантно да једног дана, када Босна и Херцеговина постане члан НАТО-а, поставимо то питање.“ Та изјава се слаже са претходном од 6. јуна 2009. године поводом Бајденове посете. „Он (Бајден) је тражио мој став везано за НАТО. Ја сам рекао да ми немамо ништа против НАТО-а и да сам ја спреман да истог тренутка потпишем учлањење Босне и Херцеговине у НАТО.“ – рекао је Додик.

О уласку Републике Српске у НАТО Тадић је 25. маја 2009. године после разговора са Небојшом Радмановићем, председавајућим Председништва Босне и Херцеговине, рекао: „Учлањење у ЕУ и НАТО је заједнички интерес свих политичких чинилаца у Босни и Херцеговини и Србија подржава и једно и друго опредељење.“ У складу са тиме је и изјава коју је, према веб-сајту Председника Републике Србије, дао у Новом Саду 20. јуна 2009, да Србија „подржава Босну и Херцеговину и у процесу европских и евроатлантских интеграција.“ На састанку са представницима парламентарних странака из Републике Српске, који је 16. октобра 2009. године одржан у Београду, нагласио је да би било корисно да се кроз бутмирске преговоре дође до компромисног решења које би Босну и Херцеговину водило напред ка евроатланским интеграцијама. А према веб-сајту Владе Републике Србије, министар спољних послова Србије Вук Јеремић је 22. октобра после разговора са премијером Додиком „истакао да је Србија спремна да помогне Босни и Херцеговини на њеном путу ка евроатлантским интеграцијама.“
Видљиво је свакоме да је подршка уласку Републике Српске у НАТО усаглашена између Београда и Бања Луке. Једина задршка за политички врх Републике Српске односи се на то да ли ће улазак у НАТО бити условљен унитаризацијом Босне и Херцеговине. На упозорење да је генерални секретар НАТО Андерсон Фог Расмусен поставио промене Устава Босне и Херцеговине као један од услова за прикључење Алијанси, Небојша Радмановић, председник Председништва Босне и Херцеговине, изјавио је 28. септембра 2009. године. „(Н)ећемо гласати за улазак Босне и Херцеговине у ову алијансу ако услов за то буде промена устава и начина одлучивања у заједничким органима.“ Али о томе се све мање говори, док се, са друге стране, намеће уврење да је НАТО, ипак, најбољи гарант очувања Републике Српске! Премијер Додик изјавио је 27. новембра 2009. године: „За Србе је од виталног националног интереса да се спријече било какве могућности насиља на овом простору и очува Република Српска у постојећи територијално-политичким границама с правима која има, а то сигурно можемо урадити уласком у НАТО“.

Да ли је заиста тако? „Бутмирски процес“, укључење у НАТО и унитаризација Босне и Херцеговине представљају и по сведочењу руководства Републике Српске амерички пројект чије је прихватање праћено озбиљним спољним притисцима. Може ли онда НАТО бити гарант државности Републике Српске и препрека унитаризацији Босне и Херцеговине? Да ли је оправдано поверење политичког врха у Србији и Републици Српској у НАТО? Негативан одговор намеће досадашње искуство.
Чињенице говоре да ни после рушења Милошевића и успостављања нових власти у СРЈ, Србији и Републици Српској, које су на самом Западу назване демократским, није престао притисак да се, са једне стране, настави са цепањем СРЈ и Србије, и да се, са друге стране, појачају напори ка унитаризацији Босне и Херцеговине. Резолуција 1244 СБ УН, којом се гарантује суверенитет Србије на целој територији, употребљена је у произвољној интерпретацији НАТО-земаља као основ за сецесију Косова, коју су те земље одмах и признале. Наметнута је и прихваћена мисија ЕУЛЕКС-а која успоставља правни поредак „независне државе“ Косово. Донет је Статут АП Војводине који отвара могућност федерализације Србије. Под притиском НАТО-земаља, од 1997. године све водеће политичке странке у Републици Српској учествују у преношењу надлежности Републике Српске на Босну и Херцеговину. Сâм Додик је изјавио да су од Републике Српске отете 54 надлежености. Но ни то није довољно. Циљ је да се Република Српска потпуно стави под контролу централне власти у Сарајеву што потврђује и „бутмирски пројект“ иза кога стоје САД и НАТО. На путу од Дејтона до Бутмира, две војне базе НАТО-а, Република Српска би од конфедералне јединице требало да се утопи у унитарну Босну и Херцеговину.

Формула НАТО-земаља по којој су добре и „регионализација“ Србије и унитаризација Босне и Херцеговине, односно формула фрагментације српског националног питања, говори о томе да НАТО за Србију није предвидео никакву улогу лидера у региону него је посматра у контексту остварења националних интереса својих чланица. Свако супротстављање тако дефинисаној улози Србије изазива политичку и моралну дисквалификацију. Произлази да меру демократског опредељења српских политичара представља њихова спремност да се повинују диктату политике утицајнијих чланица НАТО-а. Демократски исказана воља народа је добродошла ако је у складу са њиховим интересима. У противном је не треба ни консултовати.

То најбоље показује питање референдума поводом уласка Републике Српске у НАТО. Коштуничино писмо премијеру Додику у коме је изнето мишљење да у Републици Српској треба расписати референдум о њеном уласку у НАТО, Тадић је одмах назвао мешањем у унутрашње ствари Босне и Херцеговине. Извршни секретар Додикове странке Рајко Васић рекао је 6. јуна 2009. године да не треба организовати референдум о уласку у НАТО и да Република Српска и Босна и Херцеговина имају легално, демократски и уставно изабране органе који могу о томе да одлучују. Тадић је крајем јуна прецизирао да одлуку у којем правцу иде Република Српска доносе легитимно изабрани представници грађана Републике Српске, а у коме правцу иде Босна и Херцеговина одлучују сви грађани Босне и Херцеговине. Када је политички врх Републике Српске под притиском јавности, која је против уласка у НАТО, на заједничком састанку 28. септембра 2009. године, изнео став да није искључено да се у Републици Српској спроведе референдум о уласку у НАТО, Небојша Радмановић је одмах релативизовао тај став казавши „да референдум није јасна опција већ да његово одржавање зависи од одлуке ентитетског парламента“. О њему се говори крајње условно. Све то наводи на закључак да између политичког руководства у Србији и Републици Српској постоји усаглашена одлука да Република Српска уђе у НАТО, при чему се питање референдума потискује сасвим у други план.

Ово раздвајање одлуке политичког врха од воље грађана произлази из тога што су грађани Републике Српске, за разлику од политичког руководства, уверени да НАТО не само да није гарант Републике Српске него да представља за њу највећу опасност. Здрав разум на коме почива такво уверење грађана налази своје утемељење у јасним чињеницама. Под притиском НАТО-земаља одвија се непрекидан процес укидања дејтонских надлежности Републике Српске и унитаризације Босне и Херцеговине, што потврђују и последњи покушаји да се увежу промене Устава Босне и Херцеговине и улазак у НАТО. Било је врло тешко очувати бар неке од дејтонских надлежности Републике Српске док Босна и Херцеговина није била у НАТО-у. Оправдано се може претпоставити да ће у НАТО-у, који и стоји иза пројекта унитаризације Босне и Херцеговине, то бити практично немогућно. Шта Србија као гарант Дејтонског споразума, или било ко други, може учинити у погледу заштите статуса Републике Српске у оквиру једне чланице НАТО-а? Практично ништа! Немогуће је да тога није свестан и политички врх и у Србији и у Републици Српској.
У ствари, улазак Републике Српске у НАТО може имати смисла само са становишта да је стратешки циљ и Србије укључење у тај војни савез. Подршка Србије „евроатланским интеграцијама“ Босне и Херцеговине представља још један доказ да је и политички врх Србија опредељен за тај циљ, упркос томе што народ ни у Србији ни Републици Српској не види НАТО као гаранта својих легитимних државних и националних права и интереса.

Ако НАТО није гарант очувања Републике Српске и државног суверенитета Србије на целој територији и ако за политички врх нема друге алтернативе осим чланства у НАТО-у, онда се само по себи намеће питање шта су за тај политички врх државни и национални интереси? Ако су то „евроатланске интеграције“, без обзира на то да ли ће их Србија дочекати као подељена или окрњена и без обзира на то да ли ће у НАТО-у бити укинута Република Српска, онда то може само да значи да је политички врх радикално редефинисао српско национално питање.

Магазин ПЕЧАТ, Бр 93

---

Најновије у овој категорији: