„Што смо ми више презирали свој народ, да би смо њима угодили, то су нас они више презирали. Умиљавали смо се око њих, страсно им исповедали своје европске погледе и убеђења, а они нас, с висине нису слушали, или су с учтивим осмехом, желећи да нас се што пре отарасе, додавали—да их нисмо добро разумели.“

Изгледа да се у идејно-вредносном смислу ништа суштински није променило од времена када је Достојевски овим речима окарактерисао однос тадашње Европе и оних који су јој беспоговорно тежили. Златно правило у дипломатији, некада и сада, гласи—однос према савезнику је однос према себи равном. Ово универзална концепција једнакости, нажалост, све више постаје постмодернистичка привилегија, која познаје и оне који су у једнакости „једнакији“. Супериорност Запада, која по речима Хантингтона, произлази из његове примене организованог насиља, а не из надмоћи вредности, идеја и религије, увелико је утицала на поменути концепт данашње дипломатије, који своју тачку ослонца налази у вандемократским институционалним структурама светског поретка. Десупстанцијализација идеје државе, неминовно рађа реторику условљавања, као и принципе двоструких аршина, који постају иманентни облици легитимног дипломатског манира доминантних субјектата међународне сцене који другу страну не сматрају себи равном.

Зашто се управо оваква позиција догодилa Србији у њеном односу са Европском Унијом (ЕУ)? Због чега ЕУ није преговарала са Србијом на темељу тог равноправног односа? Зашто је била додатно условљавана и прећутно маргинализована? Одговоре на ова, и друга слична питања требало би потражити, пре свега, у унутрашњем политичком животу Србије, који никада довољно није разматран као детерминанта српске спољнополитичке позиције. Истина, један део међународне заједнице сноси одговорност за „српску трагедију“, али треба истаћи, да се на међународној позорници државе понашају, добрим делом, и онако како им допустите. Очување сопственог интегритета у међународним односима, јесте предуслов равноправног третмана, без ког интерпретација политичке равноправности није могућа. Логика је проста — ко не штити сопствени национални интерес, постаје плен туђих интереса.

Суштинско размимоилажење политичких лидерa претходне владе, најбољи је показатељ угрожености националних интереса Србије. А национални интерес јесте и чињеница да је Косово Србија. Међутим, поменута реалност сведочи нам о постојању другачијих, па чак и супротних уверења, који су омогућили међународном фактору да се комотно усели у дугогодишње пукотине државног нејединства, промовишићи сопствену истину, интересе, визију. Тако се зацарило неко неписано правило по коме се, само уз одређену „лиценцу“, постајe европским демократом, друштвено одговорним и савесним грађанином. И док такав приступ ЕУ, задовољава логику, јер се ради о остварењу одређених циљева, оно што остаје нејасно је, шта тиме добија онај део политичке елите Србије који јој „вернички“ следује, о какавом интересу је ту реч? Kao што сe политички статус, власт, материјални положај, зарад растурања државе, растакања народа, потискивања идентитета, подсмејавања завету предака не могу никада сврстати у добит, исто тако ни најузвишенији интереси не могу бити разлог у име ког би се престало са вршењем државничких дужности.

За све оно што се, нарочито у последње време, дешава Србији од стране ЕУ, није потребна проницљивост Достојевског да би се увидело отворено и упорно промовисање независности Косова од стране највиших челника ЕУ. Званична изјава државног секретара Министарства иностраних послова Немачке да „није реална опција да се Србија интегрише у ЕУ, ако инсистира на томе да је Косово њен саставни део“, довољно за себе говори. Aко наши европски „пријатељи“ подржавају сепаратизам косовских Албанца и тако кажњавају демократску Србију, због чега би ми у томе учествовали, кажњавајући сами себе.

Теза да Србија мора да уђе у ЕУ што пре, јер ће само тако појачати капацитет и побољшати позицију у борби за очување Косова је у најмању руку неискрена. Улазак Србије, у овом моменту, у ЕУ представљао би њено прећутно признавање независног Косовa. Идеја по којој чланство у ЕУ омогућава ефикаснију борбу за очување јужне српске покрајине, би била остварива и смислена само у периоду пре њене сецесије. Сада је таква могућност једноставно нереална. Неко ће рећи да ЕУ и нема капацитет да призна Косово — што јесте тачно, али треба такође рећи да та иста ЕУ итекако има механизме да му се успротиви, а она то не чини, већ напротив учествује у „косовском сепаратизаму“. Као што је била у могућности да потврди територијалну целовитост Грузији, ЕУ је могла исту доследност међународном праву да искаже и у случају Србије. Кључне земље чланице ЕУ су признале „незвисност Косова“, чиме је политика ЕУ Србији јасно предочена. Додатно, ЕУ више неће дозволити да јој се понови кипарски случај, зато ће улазак Србије у чланство, снажно условљавати јасно издефинисаним питањем њеног територијалног интегритета, имајући, све време на уму и њен положај на Балкану, који се посебно доживљава као критичан и нестабилан регион.

Но, како ова тема не би била схваћена као израз идеолошких убеђења, популистички обрађених, следе неки од кључних момента који јасно одређују однос ЕУ према Косову, али самим тим и према Србији:

— Да је ЕУ подржавала целовиту државу Србију, она је питање Косова могла ефикасно да реши примајући Србију у своје чланство много раније. Парафирање Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ са Србијом 2007 (као и његово потписивање у време кампање пред парламентарне изборе у Србији 2008) је показало да се итекако могло без претходних услова којима је уцењивана Србија у протеклим периодима. (Македонија је 2005 добила статус кандидата, Црна Гора је ССП потписала 2007, Албанија 2006, БиХ је потписала прелазни споразум 2007.)

— Слање Еулекс мисије без одлуке УН, коју је ЕУ основала почетком фебруара 2008. по хитном поступку, има за циљ формирањe „државних институција“ косовских Албанаца, оних који су противправно прогласили независност кршећи Резолуцију 1244 СБ (Савет Безбедности УН), оних који се, према извештају међународне организације Транспарентност из Берлина, налазе на четвртом месту по корумпираности у свету, оних код којих се, према извештајима НАТО, УН и бројних невладиних организација, ван легалних токова налази до 460.000 комада најразличитијег наоружања... Страхујући због могућег неуспеха ове нелегалне мисије, чланице европске Контакт групе Француска, Велика Британија, Немачка и Италија упозориле су Београд и Србе са Косова да „даље оспоравање Еулекс мисије на Косову, може угрозити европске интеграције Србије“. Иначе, Еулекс је под директном контролом високог представника ЕУ Хавијера Солане и Политичко-безбедносног комитета ЕУ.

— 28. фебруара 2008. у Бечу је формирана Међународна управљачка група (ISG), која треба да „оживи“ примену Ахтисаријевог плана у утврђивању државног статуса Косова. О задатку овог тела врло отворено је говорио, на конференцији за штампу, одржаној одмах по њеном оснивању, и Питер Фејт, специјални представник ЕУ за Косово, наглашавајући да „групу чини значајна коалиција држава, које су пријатељи независне државе Косово“. Зато је јасно зашто није тражена дозвола СБ за њено оснивање, јер је циљ да се, кроз рад овог тела, остварују интереси само оних држава које су признале независност Косова.

— ЕУ је још од времена бомбардаовања СРЈ, развијала план независности Косова. Ту чињеницу потврђује и писмо Вилија Вимера, некадашњег потпредседника скупштине ОЕБС, немачком канцелару Герхарду Шредеру од 2000. године, у коме износи закључке тадашње међународне конференције у Братислави. Између осталог се наводи: 1) да европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО 2) да се на простору бивше СРЈ морају, из стратешких разлога, стационирати амерички војници, 3) тврдња да је НАТО агресија на СРЈ представљала кршење међународног права, на поменутој конференцији, није оспоравана.

— Изјава министра спољних послова Италије Масима Д’Aлеме, почетком марта на неформалном састанку министара чланица НАТО, да „нико не би узео у разматрање проглашење независности Косова да је то био једнострани акт, јер независност није рођена из унилатералне иницијативе народа на Косову, већ је настала унутар НАТО“, потврђује тезу да је стварни повод бомбардовања Србије 1999. године, када је погинуло око 2.500 цивила (89 деце), формирање НАТО државе на Балкану.

— Док је ЕУ Хашким судом буквално изнуривала Србију, понекад тражећи и немогуће, Унија никада такву посвећеност није показала у погледу процесуирања ратних злочина политичких лидера косовских Албанаца, босанских муслимана и њихових следбеника. Бивша тужитељка, Карла дел Понте у својим мемоарима „Лов-ја и ратни злочинци“ наводи како је истрага поводом стравичних злочина почињених над Србима на Косову и на северу Албаније била саботирана и на крају стопирана; како су се сви плашили албанског реваншизма; како је добијала упозорења Швајцараца да се чува освете; како се бивши шеф УНМИК-а Сорен Јесен-Петерсен ангажавао да се тадашњи премијер Рамуш Харадинај брани са слободе и слободно бави политиком. Дакле, било је потребно учинити све да се стварани имиџ жртве косовских Албанца у свету сачува, како би се на идеји јединственог случаја (sui generis) оправдала сецесија Косова.

—Признавање једнострано проглашене независности Косова на билатералним основама кључних држава чланица ЕУ, и даље дуги редови испред амбасада чланица ЕУ у Београду, суспензија олимпијског шампиона Чавића на европском првенству у пливању, учешће Хашима Тачија на састанку министара спољних послова ЕУ на Брду код Крања у својству „премијера Косова“, ослобађајућа пресуда Хашког Суда ратном злочинцу Рамушу Харадинају по свих 37 тачака оптужнице, пуштање на слободу Насера Орића, донаторска конференција Брисела „држави Косово“....

ЕУ не жели да се изјашњава о границама Србије, када је у питању њено чланство, јер је овим, као и многим другим потезима, дала свој одговор, који су политичари у Србији добро разумели. Разлог експлицитног неизјашњавања ЕУ треба тражити у новоформираној владајућој коалицији у Србији, кoја на идеји Европе и Косова, треба дa обезбеди мандат за спровођење досадашње политике ЕУ и у наредним годинама.

Нажалост, од Србије се захтева да бира између Косова и ЕУ. Прихватањем политике ЕУ, Србија се саглашава са сепаратизмом у сопственој земљи, дајући тако зелено светло, да пример Косова могу да следе и остале области и националне мањине на њеној територији (нова влада помпезно најављује промену Статута северне српске покрајине којом се уводи институција војвођанске владе, министара, иностраних представништава итд.). Ко би онда у свету озбиљно схватао Србију која свима ставља до знања да јој, ни идеја о београдком пашалуку, није страна?

Питање односа Србије према ЕУ, треба разумети једино у светлу принципијалности, а никако у светлу поништења свеколиких европских вредности које никада нису биле спорне. Проблем сукоба вредности, који је по Келзену суштина свих проблема, рефлектовао се и у случају ЕУ према Србији, јер «неоевропске вредности» које доводе у питање и сам европски идентитет, почеле су да потиру сопствене вредносне обрасце. Трансатлантски империјализам, постао је извор европског дефетизма, релативизујући изворне појмове старог континента као што су: држава, правни систем, нација, култура итд. Дакле, реално сагледавање европског питања није у вези ни са каквим антиевропејством које је у Србији постало појам за политичку и друштвену неподобност, већ настојање Србије да у ЕУ уђе целовита и достојанствена.

Један искусни аустријски социјалдемократа, говорећи о Србији, рекао је: „Земља која се одрекне једног метра своје територије не заслужује да постоји“. Тако се на Западу схвата држава, територија, државничка и историјска одговорност. За њих то нису појмови мегаломанског промовисања прошлости и оживљавања митова. Борба Србије у одбрани територијалног интегритета заснована је искључиво на логици демократског света, који у очувању својих интереса је увек био доследан и јединствен.

Постоји црта која се не прелази, јер успех у међународним односима се мери и тиме да ли сте на страни која одлучује или на страни о којој се одлучује. Разлог наших проблема, као што је наглашено, треба тражити у унутрашњој политичкој сцени Србије, која је својим нејединством допустала да јој се кроји будућност по туђим мерама. Уколико Србија не покаже одлучност у одбрани својих националних интереса, бојим се да следи момeнат када ће јој, уз тапшање по рамену, ЕУ коначно одговорити— „нисте нас добро разумели“.

Петар Петковић

---

Најновије у овој категорији: