09.03.2010.
Има разлога да се новинари замисле о томе шта и како пишу. Али, зар да им лекције деле исти они који су усвојили злогласни Закон о информисању, супротан европским вредностима, за које се декларативно залажу? Тај закон не би био на снази да га Борис Тадић није подржао. Он сада глуми помиритеља, посредника између политичара и медија, очинску фигуру која дели пацке и једнима и другима. Ко некад Ј. Б. Тито

Недавно су једне дневне новине објавиле колико су посланици, чланови међународних делегација наше Скупштине, “потрошили” на службена путовања у току прошле године. Ту се нашло и моје име. Убедљиво су испред мене Драгољуб Мићуновић и другови из ДС. Текст је сугерисао да су посланици “наплатили” силан новац за путовања. Динарски износ приказан је лажно у еврима, па је испало да су трошкови 100 пута већи! Не могу рећи да ме то није узнемирило. Узнемирили су се и остали у том тексту набројани, па су решили да сазову конференцију, на којој су нагрдили новинаре што пишу малициозно о раду Скупштине!

И мене су пре више од годину дана, када сам као шеф наше делегације у Савету Европе највише путовао, прозивали за исту ствар на исти наопак начин. У то време Косово и Метохија били су тема на свакој седници овог високог тела, а нико од мојих данас за углед парламента забринутих колега тада ни реч није рекао, а камоли да ме подржао или предложио заједничку конференцију за новинаре.

Питати чланове међународне делегације Скупштине шта раде на састанцима Савета Европе небулозније је него питати министра спољних послова зашто путује и на други начин одржава спољнополитичке контакте.

Намеће се питање зашто се онда овакве ствари пишу? Зашто је некоме потребно да новац потрошен за парламентарну дипломатију припише иживљавању посланика, приказујући да су “узели” паре које кроз њихове руке ни прошле нису (осим дневница које се потроше за храну у току дана, јер тамо нема чувеног скупштинског ресторана). Неки подругљиво то називају парламентарним туризмом, гистро да се посланици нагледају света! У реалности то изгледа тако што се по цео дан не излази из сале, одатле увече у хотел на спавање, па на авион кући. Коме, дакле, треба да се ова реална потреба државе приказује искривљено, злонамерно?

Борису Тадићу! Као персонификацији лицемерне власти! Зато да се не би писало шта се дешава иза гвоздене завесе Борисове владе. То тамо је опскурно, а ово у парламенту јавно, доступно свима. Ту не може ниједан неоправдан динар да се сакрије.

Има разлога да се новинари замисле о томе шта и како пишу. Али, зар да им лекције деле исти они који су усвојили злогласни Закон о информисању, супротан европским вредностима, за које се декларативно залажу? Тај закон не би био на снази да га Борис Тадић није подржао. Он сада глуми помиритеља, посредника између политичара и медија, очинску фигуру која дели пацке и једнима и другима. Ко некад Ј. Б. Тито.

Боље би му било да се забрине због извештаја Државне ревизорске институције, који, упркос предлогу ДСС, није стављен на дневни ред текуће седнице. А ко је то одбио? Они који сада новинарима држе лекције да заштите углед парламента! Угледу Скупштине много више је нашкодила тиранија владајуће већине, обесмишљавање и избегавање расправе о битним стварима и криминални начин вођења седница. Парламент ће повратити достојанство тек када се посланицима дозволи да на прави начин заступају интересе грађана. То се не може постићи црвеним тепихом и почасном гардом.